VESTERN KOJI JE PREVAZIŠAO SVOJE VREME
Kada je Serđo Leone 1966. godine snimio Dobar, loš, zao, delovalo je da je pred publikom još jedan vestern. Međutim, italijanski reditelj klasični žanr pretvorio je u nešto mnogo složenije. Umesto jasne podele na heroje i negativce, film donosi trojicu protagonista. Njihovi motivi su povezani pre svega sa novcem, preživljavanjem i ličnim interesom. Klint Istvud, Eli Volah i Li Van Klif tumače likove koji se ne uklapaju lako u tradicionalne predstave o junaku. Upravo ta moralna neodređenost jedan je od razloga zbog kojih film i danas deluje savremeno. BFI ističe da je Leone njime praktično razorio sliku kauboja kao besprekornog američkog heroja. Ponudio je svet u kojem su pohlepa i samoodržanje snažniji pokretači od viteštva.
Savremenost filma zato se ne krije samo u njegovoj priči, već i u načinu na koji posmatra ljudsku prirodu. Nazivi „dobar“, „loš“ i „zao“ nisu čvrste moralne kategorije. Granice između njih stalno pomeraju. Tučo je istovremeno komičan, surov i ranjiv. Lik koga igra Istvud deluje kao čovek vođen sopstvenim pravilima, a ne klasičnim osećajem pravde. Sam Leone je objašnjavao da u svakom čoveku postoji mešavina dobrog, lošeg i ružnog. Time je dodatno relativizovao jednostavnu podelu likova na pozitivne i negativne.
SLIKA NASILJA I SVETA BEZ ILUZIJA
Drugi razlog zbog kojeg Dobar, loš, zao i danas izgleda moderno jeste njegov odnos prema nasilju. Ono nije predstavljeno kao herojska avantura, već kao sastavni deo sveta u kojem život često zavisi od brzine, lukavstva i spremnosti da se povuče obarač. Film istovremeno koristi ironiju i apsurd, pa prizori ekstremne opasnosti mogu biti praćeni crnim humorom. BFI upravo ističe da Leoneov film stalno drži pretnju nasiljem iznad svojih likova, dok TCM navodi da je reditelj žanr namerno pomerio ka većoj surovosti, pohlepi i moralnoj neizvesnosti.
Posebno upečatljiv ostaje način na koji je film snimljen. Leone kombinuje ogromne totalne kadrove pejzaža sa ekstremnim krupnim planovima lica i očiju, stvarajući napetost čak i onda kada se gotovo ništa ne događa. Duel tako postaje više od pucnjave: pogled, tišina, pokret ruke i iščekivanje dobijaju istu važnost kao dijalog. Takav vizuelni jezik kasnije je snažno uticao na generacije reditelja, a BFI među karakterističnim osobinama filma navodi upravo duge kadrove, krupne planove, stilizovano nasilje i precizno građenu tenziju.
FILM KOJI JE POSTAO DEO SAVREMENE KULTURE
Savremenost Dobrog, lošeg, zlog vidi se i u njegovom ogromnom uticaju na film. Leone je od klasičnog vesterna napravio samosvesnu igru sa žanrovskim pravilima, a njegov pristup kasnije su preuzimali brojni autori. BFI posebno izdvaja uticaj na Kventina Tarantina, koji je Leoneovo delo opisivao kao jedno od najvećih filmskih ostvarenja i u svojim filmovima nastavljao da koristi sličnu mešavinu nasilja, crnog humora, stilizacije i žanrovske dekonstrukcije.
Ipak, teško je govoriti o savremenosti ovog filma, a ne pomenuti muziku Enija Morikonea. Njegova tema postala je prepoznatljiva širom sveta i odavno je prevazišla granice vesterna, dok je spoj zvuka, montaže i slike pomogao da završni obračun dobije gotovo operatsku snagu. Criterion Collection navodi upravo naslovnu temu iz Dobrog, lošeg, zlog kao jedan od najprepoznatljivijih motiva Morikoneovog ogromnog filmskog opusa. Zato se trajnost ovog ostvarenja ne zasniva samo na nostalgiji prema vesternu: Dobar, loš, zao i dalje govori o svetu u kojem se moral lako relativizuje, interes često potiskuje principe, a pojedinac mora da se snalazi u haosu koji nije stvorio. Upravo zbog toga film iz 1966. godine i danas može da izgleda iznenađujuće blisko savremenom gledaocu.
