DANTEOV PAKAO KAO SLIKA SAVREMENOG SVETA
Film Inferno iz 2016. godine, u režiji Rona Hauarda, sa Tomom Henksom u ulozi profesora Roberta Langdona, svoju osnovnu ideju gradi na spoju srednjovekovne književnosti, savremene nauke i straha od budućnosti. Danteov Inferno, kao deo Božanstvene komedije, u filmu nije samo književni predložak niti dekorativni simbol. Nastaje kao svojevrsna mapa kroz koju likovi pokušavaju da razumeju pretnju savremenom čovečanstvu. Tragovi skriveni u umetničkim delima i istorijskim prostorima postaju putokazi ka problemu koji više nije metafizički, već sasvim konkretan. Pitanju opstanka ljudske vrste.
U središtu idejnog sukoba nalazi se pitanje prenaseljenosti planete i granica ljudskog prava da interveniše u sopstvenu budućnost. Bertrand Zobrist, naučnik koji veruje da će nekontrolisani rast stanovništva dovesti do propasti čovečanstva, pokušava da katastrofu spreči katastrofom. Stvaranjem virusa koji bi mogao da usmrti veliki deo svetske populacije. Njegova ideja predstavlja jednu od najvažnijih moralnih tačaka filma. Da li se zlo može opravdati ako se iza njega nalazi tvrdnja da je učinjeno za veće dobro? Strani kritičari u tom sukobu prepoznaju centralni motiv priče, iako su pojedini ocenili da film tu kompleksnu dilemu ne razvija dovoljno duboko.
ZNANJE IZMEĐU SPASA I OPASNOSTI
Robert Langdon je, za razliku od klasičnog akcionog junaka, čovek čije je glavno oružje znanje. Njegova sposobnost da čita simbole, umetnička dela i istorijske tragove omogućava mu da razume opasnost koju drugi ne vide. Međutim, Inferno istovremeno problematizuje i samo znanje: ono može biti sredstvo spasa, ali i sredstvo uništenja. Zobrist je takođe čovek nauke, ali njegovo znanje nije usmereno ka očuvanju pojedinca, već ka radikalnom preoblikovanju čovečanstva. Film time postavlja pitanje koje prevazilazi granice trilera. Da li sposobnost da nešto učinimo automatski znači da imamo pravo i da to učinimo.
Posebno mesto u toj idejnoj strukturi zauzima pamćenje. Langdon se na početku budi sa gubitkom sećanja, pa njegov fizički problem postaje i simbolički: čovek koji ne može da se seti prošlosti mora da razume sadašnjost kako bi sprečio katastrofu u budućnosti. Njegovo traganje istovremeno je potraga za sopstvenim identitetom i za značenjem znakova koji ga okružuju. Zato su umetnost, istorija i kolektivno pamćenje u filmu suprotstavljeni logici trenutnog preživljavanja. Gradovi poput Firence, Venecije i Istanbula nisu samo scenografija, već prostori u kojima prošlost neprestano utiče na sadašnjost.
ČOVEK KOJI ŽELI DA SPASE ČOVEČANSTVO OD ČOVEKA
Jedan od najzanimljivijih motiva filma jeste paradoks Zobristove ideologije: on čovečanstvo želi da „spase“ tako što će deo čovečanstva žrtvovati. U toj logici pojedinac postaje statistika, a ljudski život samo sredstvo za ostvarenje apstraktnog cilja. Inferno tako otvara pitanje odnosa između kolektivnog dobra i prava pojedinca, ali i opasnosti od ideologija koje čoveka posmatraju kroz brojke, projekcije i modele budućnosti. Zobristova vizija je zastrašujuća upravo zato što ne polazi iz mržnje prema čovečanstvu, već iz uverenja da ga treba spasiti od njega samog.
Naslov Inferno zato dobija šire značenje od jednostavne reference na Dantea. Pakao u filmu nije samo mesto kazne iz književnog dela, već metafora sveta u kojem strah od buduće katastrofe može čoveka navesti da opravda katastrofu u sadašnjosti. Nasuprot tome, Langdonova borba počiva na ideji da se budućnost ne može zaštititi uništavanjem onih koji u njoj treba da žive. Film na taj način spaja motive umetnosti, nauke, sećanja, apokalipse i moralnog izbora, dok njegovo ključno pitanje ostaje jednostavno i neprijatno. Koliko daleko čovek sme da ode u pokušaju da spase svet i ko mu daje pravo da o tome odlučuje?
