SAN O BOLJEM ŽIVOTU KAO POČETAK LIČNE PROPASTI
Film Rekvijem za snove, u režiji Darena Aronofskog, predstavlja potresnu filmsku studiju ljudskih slabosti, zavisnosti i neostvarenih želja, ali i mnogo širu priču o društvu koje pojedincu neprestano obećava sreću, uspeh i ispunjenje, dok mu istovremeno otežava da se suoči sa sopstvenom stvarnošću. Nastao prema istoimenom romanu Haberta Selbija Mlađeg iz 1978. godine, za koji su scenario napisali Selbi i Aronofski, film prati četiri osobe čiji se životi postepeno raspadaju pod teretom različitih oblika zavisnosti. Hari Goldfarb, njegova devojka Marion, prijatelj Tajron i Harijeva majka Sara imaju različite predstave o boljem životu, ali ih povezuje ista potreba da pobegnu od nezadovoljstva i pronađu nešto što će njihovoj svakodnevici dati smisao. Njihovi snovi u početku deluju ostvarivo, ali se pretvaraju u opsesije koje potiskuju razum, bliskost i sposobnost da prepoznaju sopstvenu propast.
Posebno značajna idejna dimenzija filma jeste način na koji Aronofski proširuje pojam zavisnosti, odbacujući predstavu da je ona isključivo povezana sa narkoticima. Dok Hari, Marion i Tajron pokušavaju da kroz drogu pobegnu od siromaštva, nesigurnosti i osećaja bezizlaznosti, Sarina opsesija televizijom, mršavljenjem i mogućnošću pojavljivanja u omiljenoj emisiji pokazuje da potreba za bekstvom može imati različite oblike. Ona želi da ponovo obuče crvenu haljinu, privuče pažnju i oseti da njen život još ima vrednost. Njena zavisnost od tableta za mršavljenje tako postaje paralela zavisnosti njenog sina, čime film dovodi u pitanje uobičajenu granicu između društveno prihvatljivih i neprihvatljivih oblika ponašanja. Aronofski je u intervjuu za The Harvard Crimson 2000. godine objasnio da ga je posebno privukla ideja da zavisnost ne mora biti vezana za određenu supstancu, već da njeni izvori mogu biti televizija, kafa, alkohol, nada ili ljubav.
ILUZIJA AMERIČKOG SNA I ZAVISNOST OD SREĆE
Jedan od najvažnijih motiva filma jeste kritika američkog sna, odnosno ideje da je sreća dostupna svakome ko dovoljno snažno želi da promeni svoj život. Međutim, Aronofski prikazuje svet u kojem se obećanje boljeg sutra pretvara u sredstvo samouništenja. Sarina želja da postane deo televizijskog sveta počiva na uverenju da će joj javno priznanje vratiti dostojanstvo i omogućiti da ponovo bude važna. Hari, Marion i Tajron, sa druge strane, veruju da će novac i prividna finansijska nezavisnost rešiti njihove probleme. Njihovi ciljevi nisu nužno materijalistički u najjednostavnijem smislu, već predstavljaju pokušaje da pronađu sigurnost, ljubav i osećaj pripadnosti. Ipak, društvo potrošnje neprestano im nudi zamenske oblike zadovoljstva, zbog čega se njihove potrebe pretvaraju u beskonačnu potragu za nečim što nikada ne uspevaju trajno da dostignu. Kritička analiza filma objavljena u časopisu Senses of Cinema upravo ukazuje na vezu između potrošačke kulture, zabave i obećanja trenutne sreće, koje film razotkriva kao jednu od ključnih iluzija savremenog američkog društva.
U tom kontekstu posebno je važan odnos između nade i stvarnosti. Nijedan od glavnih likova ne započinje svoju priču sa namerom da uništi sopstveni život. Naprotiv, svaki od njih veruje da se nalazi na pragu promene i da će još jedan pokušaj biti dovoljan da se stvari konačno poprave. Upravo ta vera postaje njihova najveća slabost, jer ih sprečava da prepoznaju trenutak u kojem želja prestaje da bude pokretač života i postaje mehanizam koji ih kontroliše. Naslov filma zato dobija snažno simboličko značenje: rekvijem, kao muzičko delo posvećeno mrtvima, može se razumeti i kao oproštaj od snova koji nikada nisu dobili priliku da se ostvare. Aronofski ne prikazuje samo fizičko propadanje ljudi zavisnih od različitih supstanci, već i postepenu smrt njihovih ambicija, međusobnih odnosa i predstava o budućnosti.
