OGRANIČEN SVET U KOJEM ODRASTANJE BOLI
Film Akvarijum britanske rediteljke Andree Arnold može se posmatrati kao priča o odrastanju. Međutim, to je i mnogo šira studija o čoveku koji pokušava da pobegne iz prostora koji ga određuje. Petnaestogodišnja Mia, koju igra debitantkinja Kejti Džervis, živi u socijalnom naselju u istočnom Londonu. Izbačena je iz škole, sukobljava se sa okolinom i utočište pronalazi u plesu. Dolazak Konora, novog partnera njene majke, privremeno unosi drugačiju sliku sveta u njen život.
Naslov filma postaje ključ za njegovo idejno čitanje. Arnold je objasnila da je „akvarijum“ doživela kao metaforu prostora u kojem postoji mnogo života, ali je taj prostor istovremeno mali i ograničen. Mia upravo tako postoji. Kreće se, buni, pleše, sanja o drugačijem životu, ali stalno udara u nevidljive granice porodice, klase, pola i sopstvenih godina. Njena želja za plesom zato nije samo adolescentski hir. To je pokušaj da telo pretvori u sredstvo bekstva.
IZMEĐU ŽELJE ZA BEKSTVOM I POTREBE ZA BLISKOŠĆU
Mijina pobuna zato nije jednostavna pobuna protiv majke, škole ili društva. Ispod agresivnosti nalazi se snažna potreba za pripadanjem i priznanjem. Konor joj se pojavljuje kao mogućnost drugačijeg sveta. On je samouveren, pažljiv, privlačan i za razliku od ljudi na koje je navikla deluje kao neko ko zna kuda ide. Upravo zbog toga njegov uticaj postaje toliko snažan. Film ne gradi njegov lik kao jednodimenzionalno „zlo“, već ostavlja prostor za nelagodu, privlačnost i moralnu neizvesnost. I sam Majkl Fasbender je u razgovoru na festivalu u Kanu istakao da je Arnold želela lik čije postupke publika neće moći lako da svede na crno-belu moralnu kategoriju.
U tom odnosu film otvara i pitanje ranjivosti mladosti. Mia pokušava da bude odrasla pre nego što za to ima emocionalne i životne kapacitete, dok odrasli oko nje često sami deluju nedoraslo odgovornosti koju imaju. Majka Džoan nije predstavljena samo kao loša majka, već kao žena zarobljena u sopstvenim ograničenjima, što dodatno komplikuje odnos između nje i ćerke. Arnold tako izbegava jednostavnu podelu na krivce i žrtve. Njena pažnja usmerena je pre svega na pojedinca i njegovu psihologiju, a ne na kolektivnu osudu društva. To je karakteristika koju istraživanja njenog opusa prepoznaju kao jedno od važnih obeležja njenog autorskog postupka.
SLOBODA KOJA NE DOLAZI LAKO
Posebnu težinu ima način na koji Arnold prikazuje prostor. Socijalno naselje nije predstavljeno samo kao sumorno mesto iz kojeg junakinja mora da pobegne. Sama rediteljka odbacivala je takvo pojednostavljeno čitanje, Ona je istakla da su naselja puna ljudi, života i međusobne povezanosti. Problem zato nije samo u fizičkom prostoru, već u osećaju da Mia u njemu ne može da pronađe verziju sebe koju želi da postane. Film time klasno pitanje pretvara u pitanje mogućnosti. To je koliko je čoveku zaista otvoren put ka drugačijem životu kada su njegovo poreklo, novac, porodica i društveni položaj već postavili granice?
Zato Akvarijum nije klasična priča o uspešnom bekstvu. Njegova ideja je suptilnija: odrastanje ne znači samo napustiti određeni prostor, već shvatiti da se granice često nalaze i unutar nas samih. Mia želi da se kreće, ali je istovremeno neprestano vraćena na isto mesto. Ona želi bliskost, ali je odbija kada joj postane preteća. Želi slobodu, ali još ne zna kako ona izgleda. Arnold je film gradila upravo iz snažne početne slike i, kako je sama govorila, pokušavala da kroz nju otkrije ko je njena junakinja i zbog čega radi ono što radi. Zbog toga završni osećaj filma nije ni potpuni poraz ni trijumf, već trenutak u kojem mogućnost promene prvi put deluje stvarno.
