IDENTITET KAO ORUŽJE
Film Solt Filipa Nojsa na prvi pogled je klasičan špijunski akcioni triler. Agentkinja CIA Evelin Salt biva optužena da je ruski „spavač“, nakon čega beži od sopstvenih kolega i pokušava da zaštiti supruga. Zvanični opis studija upravo postavlja pitanje njene odanosti zemlji, dužnosti i sopstvenom identitetu. Reditelj Filip Nojs govori o trajnoj fascinaciji pričama o Hladnom ratu i posebno o „spavaćem agentu“ kao ljudskom oružju. Međutim, ispod jurnjava, maskiranja i atentata, film se zapravo gradi oko mnogo zanimljivijeg pitanja. To je pitanje koliko je čovek zaista ono za šta veruje da jeste ako su mu identitet i sećanja mogli biti oblikovani tuđom voljom?
Zato je Solt prvenstveno priča o identitetu koji nije stabilna kategorija. Ona je nešto što može biti konstruisano, preuzeto i upotrebljeno kao oružje. Evelin Solt je istovremeno američka agentkinja, supruga, potencijalna ruska operativka i žena čija je prošlost mnogo komplikovanija nego što na početku može da se pretpostavi. Film namerno odlaže konačan odgovor na pitanje ko je ona, jer je upravo sumnja pokretač drame. Njena vrednost kao špijuna počiva na tome što može da izgleda kao neko drugi, ali njena najveća prednost postaje činjenica da ni drugi više ne mogu pouzdano da procene njenu lojalnost. Kritičari su tu dvosmislenost prepoznali kao jednu od centralnih karakteristika filma. Međutim, pojedini kritičari su smatrali da je radnja previše konstruisana da bi takva ideja bila u potpunosti razvijena.
POVRATAK HLADNOG RATA
Jedan od najzanimljivijih motiva jeste povratak logike Hladnog rata u vreme kada je on formalno već istorija. Solt namerno oživljava svet ruskih agenata, prebega, tajnih identiteta i nuklearne pretnje, iako je Sovjetski Savez odavno nestao. Washington Post je taj sukob opisao kao namerno arhaičan. Drugi kritičari su ukazivali na to da film reciklira špijunske obrasce koji su pripadali ranijim decenijama. U tome se može pronaći i idejna funkcija priče. Nprijatelj više nije potreban samo kao konkretna država, već kao princip sumnje. Dovoljno je da postoji mogućnost da je neprijatelj već unutra, pa da poverenje među ljudima i institucijama počne da se raspada.
Ta paranoja posebno dobija na značaju kroz motiv „spavača“. Čovek koji godinama živi kao običan građanin, a zatim u određenom trenutku aktivira prethodno usađenu ulogu, predstavlja ekstremnu verziju straha od nevidljivog neprijatelja. Nojs je upravo zbog toga smatrao da priča o „spavaćem špijunu“ ima trajnu privlačnost. Ljudsko biće postaje najopasnije oružje zato što može da se kreće unutar sistema neprimećeno. Film tako svet tajnih operacija pretvara u svojevrsni svet u kojem niko nije potpuno proverljiv, a odanost nije nešto što se podrazumeva već nešto što se neprestano testira.
ŽENA KOJA PREUZIMA MUŠKU ULOGU
Važan motiv predstavlja i način na koji je konstruisana sama junakinja. Salt nije samo špijunka čiji je identitet doveden u pitanje, već žena koja zauzima prostor tradicionalno rezervisan za muške akcione junake. Zanimljivo je da je scenario prvobitno pisan za muškog protagonisti, a uloga je potom prilagođena Anđelini Džoli. Los Angeles Times je upravo u tome video jedan od važnih elemenata filma: lik koji bi sa muškim glumcem bio standardni akcioni junak, kroz Džoli dobija drugačiji odnos prema očekivanjima o tome kako žena u ovakvom žanru treba da izgleda i da se ponaša.
Zbog toga fizička akcija u Soltu nije samo spektakl već i način karakterizacije. Solt ne preživljava zato što je neko štiti, već zato što je sposobna da sama reaguje, improvizuje i preuzme kontrolu nad situacijom. Istovremeno, njena emotivna veza sa suprugom uvodi suprotan princip. To je privatni život naspram profesionalnog identiteta. Ona pokušava da zaštiti čoveka koji predstavlja njen najintimniji deo života, dok je ceo državni aparat posmatra kao potencijalnog neprijatelja. Upravo zato pitanje njene lojalnosti nije samo političko. Ono postaje pitanje šta čovek bira kada se sudare uloga koju mu je društvo namenilo i ono što smatra ličnim identitetom.
