SEĆANJE KAO TEMELJ IDENTITETA
Film Memento iz 2000. godine predstavlja jedno od najprepoznatljivijih ostvarenja Kristofera Nolana, ali njegova vrednost ne počiva samo na neobičnoj narativnoj konstrukciji. U središtu priče nalazi se Leonard Šelbi, čovek koji nakon traumatičnog događaja više nije sposoban da stvara nova sećanja. Njegova potraga za čovekom kojeg smatra odgovornim za smrt svoje supruge tako postaje mnogo više od klasične priče o osveti. Ona otvara pitanje šta ostaje od čovekovog identiteta kada mu je uskraćena sposobnost da povezuje sopstvenu prošlost i sadašnjost. Kler Moloj, autorka monografije o filmu, upravo ističe da Memento dovodi u pitanje istinu, sećanje i identitet. Njegov nestandardni način montaže gledaoca namerno stavlja u sličan položaj dezorijentacije kao i samog junaka.
Nolan tu ideju ne predstavlja samo kroz radnju, već je ugrađuje u samu formu filma. Koloritne sekvence odvijaju se unazad, dok crno-bele scene napreduju hronološki, da bi se dve vremenske linije na kraju spojile. Takva struktura nije puka formalna dosetka, već način da gledalac neposredno iskusi Leonardovu nesigurnost. Kako je sam Kristofer Nolan objašnjavao u razgovoru za Filmmaker Magazine, cilj je bio da publika bude smeštena u perspektivu čoveka čiji je način razmišljanja određen gubitkom sposobnosti da zadrži nova sećanja.
ISTINA KOJU ČOVEK SAM STVARA
Leonard zato pokušava da memoriju zameni sistemom spoljašnjih tragova. Fotografije, beleške i tetovaže trebalo bi da predstavljaju nepobitne činjenice na koje može da se osloni kada njegovo sopstveno sećanje zakaže. Međutim, upravo se tu otvara jedno od ključnih pitanja filma. Ako čovek ne može da se seća, da li zapis automatski postaje istina? BFI primećuje da Leonard svoje „činjenice“ tretira kao čvrste dokaze, iako se njihovo značenje neprestano menja kada se otkrije novi kontekst. Njegov pokušaj da objektivizuje sopstveni život tako pokazuje da ni fotografija, ni beleška, pa čak ni tetovaža na sopstvenom telu ne moraju biti neutralni nosioci istine.
U tom smislu, Memento postaje i priča o samoprevari. Leonardu je potreban cilj koji će njegovom postojanju dati smisao, a osveta funkcioniše kao takav cilj upravo zato što njegovo stanje sprečava konačno zatvaranje tog poglavlja.
OSVETA KAO BESKRAJNI CIKLUS
Motiv osvete u filmu zbog toga dobija tragičnu dimenziju. U klasičnoj priči osveta bi trebalo da ima završetak: pronaći krivca, kazniti ga i potom nastaviti život. Kod Leonarda taj mehanizam ne može da funkcioniše jer on ne može trajno da zapamti da je cilj ostvaren. Njegova potraga zato postaje zatvoren krug u kojem je budućnost stalno pretvorena u potragu za prošlošću. Akademska literatura o filmu povezuje upravo ovaj problem sa pitanjima moralnog identiteta, pravde i ličnog kontinuiteta: ako čovek ne može da poveže svoje prethodne postupke sa sadašnjim sobom, koliko je sposoban da donosi moralne odluke na osnovu iskustva?
Zbog toga je Memento u idejno-motivskom smislu film o granicama ljudske potrebe da pronađe smisao, čak i onda kada činjenice više nisu pouzdane. Leonard pokušava da od fragmenata napravi priču, a gledalac čini isto, samo što je njegov položaj gotovo identičan junakovom. obojica dobijaju informacije postepeno i moraju da odlučuju čemu mogu da veruju. Nolan tako klasični kriminalistički motiv potrage pretvara u razmišljanje o prirodi sećanja, identiteta, istine i odgovornosti. Na kraju, najveća neizvesnost ne odnosi se samo na to šta se Leonardu dogodilo, već na mnogo neprijatnije pitanje: da li nam je zaista potrebna istina da bismo nastavili da živimo ili smo ponekad spremni da sami proizvedemo onu verziju prošlosti koja nam omogućava da nastavimo dalje.
