ZAŠTO SE TOD PAMTI?
Ne postoji film koji je ostavio toliko traga na ljubitelje Vitmena, poezije i kulture kao što je film Društvo mrtvih pesnika. Tod Anderson, jedan od centralnih likova filma Društvo mrtvih pesnika, predstavlja tihog i nesigurnog mladića koji se bori sa očekivanjima porodice, školskim pritiscima i sopstvenim osećajem manje vrednosti. U filmu, koji je režirao Pitera Vira, Tod nije najglasniji niti najhrabriji učenik elitne škole Velton, ali upravo njegova unutrašnja promena postaje jedna od najupečatljivijih priča čitavog ostvarenja.
Od prvog pojavljivanja Tod deluje kao mladić zarobljen u sopstvenoj ćutnji. Živi u senci uspešnog starijeg brata, zbog čega veruje da nikada neće moći da ispuni porodična očekivanja. Njegova povučenost nije samo karakteristika ličnosti. To je odraz duboke nesigurnosti i straha od neuspeha. Film kroz njegov lik govori o pritisku koji mladi ljudi često osećaju kada im se nameću tuđi standardi uspeha.
KITINGOV UTICAJ NA ANDERSONA
Veliki uticaj na Toda ima profesor Džon Kiting, koga tumači Robin Vilijams. Kiting ne pokušava da ga promeni silom, već ga podstiče da pronađe sopstveni glas. Jedna od najpoznatijih scena filma upravo je trenutak u kojem Tod, gotovo protiv svoje volje, improvizuje pesmu pred razredom. Tada prvi put pokazuje kreativnost i emociju koje je dugo skrivao.
Za razliku od nekih drugih učenika koji otvoreno prkose pravilima, Todova pobuna je tiša, ali podjednako značajna. Njegov razvoj ne ogleda se u spektakularnim potezima, već u postepenom sticanju samopouzdanja. Upravo zato je njegov lik blizak mnogim gledaocima. On predstavlja ljude koji se ne bore bukom, već pokušajem da prevaziđu sopstvene strahove.
Kulminacija Todove priče dolazi u završnici filma, kada nakon smrti Nila Perija konačno pokazuje hrabrost koju ranije nije imao. Njegovo obraćanje profesoru Kitingu i čuvena scena ustajanja na školsku klupu postaju simbol ličnog sazrevanja, ali i odanosti idejama slobodnog mišljenja i individualnosti koje je profesor zastupao.
Lik Toda Andersona zato ostaje jedan od emocionalnih stubova filma Društvo mrtvih pesnika. Kroz njega film pokazuje da hrabrost ne mora uvek da izgleda herojski i glasno. Ponekad se najveća pobeda krije u trenutku kada čovek, uprkos strahu, odluči da progovori svojim glasom.