Postoje filmska ostvarenja o kojima gotovo svi govore sa poštovanjem, čak i kada ih se zapravo sećaju samo u fragmentima.
Njihova reputacija je toliko velika da ponekad deluje neprijatno priznati da nam nisu bila naročito zanimljiva. Upravo zato nastaje neobičan fenomen: kažemo da smo gledali kultni film, klimamo glavom na razgovoru, a onda shvatimo da smo polovinu radnje prespavali. Ovo su neka od ostvarenja koja su postala deo opšte filmske kulture, iako ih nije uvek lako odgledati u jednom dahu.
Kultni filmovi koje svi „moramo“ da volimo
„Građanin Kejn“ često se navodi kao jedno od najvažnijih ostvarenja u istoriji kinematografije, pa je njegovo ime poznato i ljudima koji ga nikada nisu pogledali. Film Orsona Velsa iz 1941. godine doneo je brojne inovacije u režiji, montaži, fotografiji i načinu pripovedanja. Ipak, savremenom gledaocu tempo može delovati sporije nego što očekuje. Posebno mlađa publika može imati problem da se odmah poveže sa pričom o moći, novcu, novinarstvu i usamljenosti.
„2001: Odiseja u svemiru“ Stenlija Kjubrika predstavlja jedan od najuticajnijih naučnofantastičnih filmova svih vremena. Njegov vizuelni stil, muzika i način predstavljanja svemira ostavili su ogroman trag na buduće autore. Međutim, film je izrazito spor i često namerno ostavlja velike delove priče bez klasičnog objašnjenja. Ako očekujete dinamičnu naučnofantastičnu avanturu, postoji velika šansa da ćete se zapitati kada će se nešto konačno dogoditi.
„Kum“ je gotovo sinonim za filmsko remek-delo i jedno od najpoznatijih ostvarenja Frensisa Forda Kopole. Priča o porodici Korleone, moći i promeni Majkla Korleonea postala je nezaobilazni deo filmske istorije. Međutim, film traje gotovo tri sata i zahteva određenu koncentraciju zbog velikog broja likova i odnosa. Ako ga gledate umorni, čuvena italijansko-američka porodica možda neće uspeti da vas zadrži budnim.
„Apokalipsa danas“ donosi mračan pogled na rat, ludilo i granice ljudske psihe. Kopolino ostvarenje poznato je po atmosferi, upečatljivoj fotografiji i brojnim nezaboravnim scenama. Ipak, njegova narativna struktura i sporiji ritam mogu biti zahtevni za gledaoce koji preferiraju jasnu i brzo razvijenu radnju. Film je zato jedno od onih ostvarenja koje mnogi iskreno cene, ali ne žele nužno da gledaju svakog vikenda.
„Lorens od Arabije“ predstavlja jedan od velikih spektakala klasičnog Holivuda. Film Dejvida Lina poznat je po ogromnim pustinjskim pejzažima, raskošnoj produkciji i izuzetnoj ulozi Pitera O’Tula. Međutim, njegovo trajanje od gotovo četiri sata predstavlja ozbiljan test koncentracije. Čak i ljubitelji epskih filmova ponekad moraju da naprave pauzu pre nego što nastave dalje.
Remek-dela koja zahtevaju strpljenje
„Solaris“ Andreja Tarkovskog pripada filmovima koji od publike traže mnogo više strpljenja nego klasični naučnofantastični hitovi. Umesto spektakularnih scena, reditelj se fokusira na sećanje, krivicu, ljudsku prirodu i granice saznanja. Film je spor, meditativan i namerno ostavlja prostor za razmišljanje. Upravo zbog toga može biti fascinantan jednom gledaocu, a gotovo uspavljujući drugom.
„Bilo jednom u Americi“ Serđa Leonea još je jedan veliki film koji zahteva ozbiljnu vremensku investiciju. Ova kriminalistička saga traje gotovo četiri sata i prati prijateljstvo, izdaju, ljubav i prolazak vremena. Leone ne žuri da publici otkrije sve odgovore, već priču gradi kroz atmosferu i sećanja. Zbog toga film često najbolje funkcioniše kada mu se gledalac potpuno posveti.
„Sedam samuraja“ Akire Kurosave smatra se jednim od temelja moderne filmske umetnosti. Njegov uticaj može se prepoznati u brojnim kasnijim vesternima, akcionim filmovima i pričama o grupi junaka koja se suočava sa gotovo nemogućim zadatkom. Ipak, film iz 1954. godine traje više od tri i po sata. Gledaocu koji nije navikao na klasičnu kinematografiju to može biti ozbiljan izazov.
„Čovek koji je ubio Liberti Valansa“ možda nije prvi naslov koji će vam pasti na pamet kada govorimo o filmovima koje ljudi odlažu za „jednog dana“. Ipak, klasični vesterni često imaju potpuno drugačiji ritam od savremenih filmova. Džon Ford mnogo više pažnje posvećuje karakterima, atmosferi i dijalozima nego brzini radnje. Zbog toga gledalac koji očekuje neprestanu akciju može vrlo brzo izgubiti koncentraciju.
Naravno, to što je neki film spor ne znači da je loš, dosadan ili precenjen. Tempo, stil i način pripovedanja zavise od ukusa, iskustva i raspoloženja u kojem gledamo određeno ostvarenje. Neko će u dugim kadrovima i sporom razvoju priče pronaći upravo ono zbog čega voli filmove, dok će drugi posegnuti za daljinskim upravljačem. Najzanimljivije je ipak to što ponekad nije problem u samom filmu, već u tome što smo ga gledali u pogrešnom trenutku.