Dok su italijanskim bioskopima tokom 2025. dominirale komedije i veliki komercijalni hitovi, jedan mnogo tiši i sporiji film uspeo je da postane miljenik kritike i filmskih festivala. Reč je o filmu Le città di pianura („Gradovi ravnice“), reditelja Francesco Sossai, koji mnogi već nazivaju jednim od najmelanholičnijih evropskih filmova poslednjih godina.
Film prati dvojicu sredovečnih prijatelja koji lutaju kroz male gradove i industrijske zone severne Italije, pokušavajući da pronađu poslednje otvorene barove, poslednja mesta gde još postoji trag nekadašnjeg života. Na tom putovanju upoznaju mladog studenta arhitekture koji se suočava sa sopstvenom krizom identiteta, pa njihovo putovanje postaje mnogo više od obične vožnje kroz Veneto.
„Gradovi ravnice“ nije klasičan film sa velikim obrtima i spektakularnom radnjom. Njegova snaga nalazi se u atmosferi: praznim putevima, magli, starim kafanama, tišini i osećaju da jedan svet polako nestaje pred očima svojih stanovnika.
Mike van Schoonderwalt
Mnogi kritičari povukli su paralelu sa starim italijanskim filmovima iz 70-ih godina, posebno zbog sporog ritma, dugih dijaloga i prikaza ljudi koji su ostali izgubljeni između prošlosti i budućnosti. Film istovremeno govori o usamljenosti, propasti industrijskih gradova i generaciji koja više ne zna gde pripada.
Posebno je zanimljivo što film gotovo ne koristi klasične hollywoodske klišee. Nema heroja, velikih pobeda niti jasnog raspleta. Umesto toga, gledalac dobija realističan prikaz modernog evropskog čoveka: umornog, zbunjenog i nostalgičnog za vremenom koje se više neće vratiti.
U vremenu brzih sadržaja i filmova prepunih efekata, „Gradovi ravnice“ pokazuje da evropska kinematografija i dalje može da napravi snažnu priču koristeći samo atmosferu, emociju i tišinu.