FILM ZASNOVAN NA ISTOIMENOM ROMANU
Film Krive crte Božije (Los renglones torcidos de Dios) reditelja Orijola Paula jedan je od onih psiholoških trilera koji gledaoca primoravaju da do samog kraja preispituje sopstvene zaključke. Zasnovan na istoimenom romanu pisca Torkuata Luke de Tene, film prati Alisu Guld. Ženu koja tvrdi da je privatna detektivka i koja dobrovoljno ulazi u psihijatrijsku ustanovu kako bi istražila sumnjivu smrt jednog pacijenta. Međutim, gotovo odmah postavlja se pitanje koje pokreće čitavu priču: Da li je Alisa zaista istražiteljka ili pacijentkinja koja pati od ozbiljne paranoje?
Za razliku od klasičnih misterija koje na kraju nude konačan odgovor, Krive crte Božije svoju najveću snagu pronalaze upravo u neizvesnosti. Kako radnja odmiče, dokazi se smenjuju u korist obe strane. Jedan trenutak gledalac veruje Alisi i njenoj verziji događaja. Već u sledećem argumenti lekara deluju potpuno uverljivo. Kritičari su upravo ovu stalnu igru između dve moguće istine izdvojili kao centralni element filma.
NARATIVNI POSTUPAK U FILMU
Posebnu važnost ima način na koji je priča ispričana. Film koristi perspektivu koja podseća na koncept „nepouzdanog pripovedača“, poznatog književnog i filmskog postupka u kojem publika nikada ne može biti sigurna da li ono što vidi zaista predstavlja stvarnost. Analize romana i njegove ekranizacije ukazuju da promena ugla posmatranja direktno utiče na to kako publika tumači događaje i likove.
Zbog toga se pitanje “ko je u pravu” možda pokazuje kao pogrešno pitanje. Film ne pokušava da dokaže ni da je Alisa potpuno zdrava ni da je nesumnjivo mentalno obolela. Umesto toga, gledaoca uvlači u stanje sumnje koje oseća i sama junakinja. Psihijatrijska ustanova postaje mesto na kojem se brišu granice između istine, manipulacije i percepcije. Publika prolazi kroz isto iskustvo nesigurnosti kao i likovi na ekranu.
OTVORENA ZAVRŠNICA FILMA
Dodatnu zabunu izaziva činjenica da je filmska verzija namerno ostavila završnicu otvorenijom nego što je to slučaj u originalnom romanu. Brojni analitičari i kritičari primetili su da film dopušta publici da izabere stranu, dok književni predložak daje znatno određenije odgovore. Upravo zato su nakon premijere nastale brojne rasprave među gledaocima, od onih koji veruju da je Alisa žrtva zavere do onih koji smatraju da je njena bolest prisutna od samog početka.
Možda je upravo u tome i prava vrednost filma Krive crte Božije. Umesto da publici servira rešenje, on je tera da aktivno učestvuje u priči i donese sopstveni sud. Neki će poverovati Alisi Guld, drugi lekarima, ali će malo ko ostati ravnodušan. U svetu ovog trilera istina nije ono što se dokazuje, već ono u šta je gledalac spreman da poveruje. Upravo zbog toga film ostaje tema razgovora dugo nakon odjavne špice.
