Legendarni glumac, Pavle Vuisić, ostavio je toliko dobrih serija i filmova iza sebe da i danas generacije uživaju u njegovim glumačkim rolama. Savremenici kažu da je bio ekscentrik melanholičnog duha, pomalo težak za ljude, ali koga zavoli, voli ga do groba. Takav je ostao sve do svoje smrti, a i danas, vezano za njegovu smrt, prepričava se njegov testament u kojem je napisao veoma zanimljive reči o načinu na koji želi da bude sahranjen.
Testament Pavla Vuisića predstavlja jedan od najneobičnijih i najupečatljivijih dokumenata u domaćoj kulturi. Reč je o poslednjoj volji, koja se danas čuva u okviru legata Mirjane i Pavla Vuisića u Udruženju „Adligat“. Manje je poznato da je Vuisić napisao čak tri verzije testamenta, a sve se danas nalaze u istoj zbirci.
Tekst testamenta prvi put je objavila njegova supruga Mirjana Vuisić u knjizi „Pesme za života“ 1993. godine. Međutim, godinama je ovaj dokument bio delimično cenzurisan. U pojedinim objavama, određene formulacije su menjane, što je dovelo do pogrešnog utiska o samom Vuisiću i njegovom odnosu prema ljudima. U stvarnosti, testament otkriva nešto drugo – jasan stav i lični odnos prema ideologijama koje su obeležile njegov život.
Testament Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju. Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute). Neka u sebi pjevaju. Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, jebem mater… Pred smrt kad-tad.
Ovaj dokument se izdvaja po svom tonu, jeziku i direktnosti. Vuisić u njemu ne koristi uobičajeni formalni stil, već piše iskreno, lično i bez zadrške. Njegova poslednja volja nije samo pravni akt, već i svojevrsna poruka, u kojoj se prepliću lična iskustva, životni stavovi i snažna emocija.
Posebno mesto u testamentu zauzimaju uputstva o sahrani. Vuisić insistira na pravoslavnom obredu, uz prisustvo sveštenika i bez bilo kakvih govora. Tišina, kako je naglašeno, treba da bude deo poslednjeg ispraćaja – bez javnih reči i formalnih oproštaja.
Upravo zbog svoje autentičnosti, ovaj testament danas ima značaj koji prevazilazi okvire privatnog dokumenta. On predstavlja svedočanstvo jednog vremena, onako kako ga je Paja video svojim očima, ali i karaktera čoveka koji je ostao dosledan sebi do samog kraja.