Da li veštačka inteligencija iz korena menja književnost i kakva je uloga prevodilaca u budućnosti?
Srpski pisac Milan Tripković privukao je pažnju domaće i strane književne javnosti nakon što je njegov roman „Klub istinskih stvaralaca“ objavljen na engleskom jeziku u izdanju britanskog izdavača Rossum Press. Posebnu pažnju izazvao je način na koji je nastao prevod – korišćenjem sistema za prevođenje zasnovanog na veštačkoj inteligenciji, uz detaljnu ljudsku redakturu i stilsku obradu.
Iako ne postoji zvanična potvrda da je reč o prvom srpskom romanu prevedenom na ovaj način, mnogi ga navode kao jedan od prvih takvih primera.
Ovaj slučaj otvorio je mnogo šire pitanje: da li veštačka inteligencija menja način na koji će književnost putovati svetom i da li će prevodioci u budućnosti imati drugačiju ulogu nego danas?
Potiskivanje ljudskog faktora
Sve do pre nekoliko godina književni prevod smatrao se jednim od poslova koji će najduže ostati isključivo u domenu čoveka. Za razliku od tehničkih ili pravnih tekstova, romani, poezija i dramska dela zahtevaju razumevanje stila, emocije, kulturnog konteksta i autorovog glasa. Upravo zbog toga smatralo se da mašina ne može da zameni književnog prevodioca.
Međutim, razvoj velikih jezičkih modela značajno je promenio situaciju. Današnji sistemi ne prevode više rečenicu po rečenicu, već analiziraju širi kontekst, prepoznaju idiome, humor, metafore i različite stilove pisanja. Ipak, stručnjaci upozoravaju da je i dalje neophodna ljudska intervencija kako bi tekst zadržao književnu vrednost, ritam i autentičnost.
Ksenia Chernaya
Prostor za nova zanimanja
Zbog toga se sve češće govori o modelu „AI-assisted translation“, odnosno prevodu u kojem veštačka inteligencija pravi početnu verziju, dok profesionalni prevodilac ili urednik pažljivo proverava svaku rečenicu. Na uredniku je da ispravlja nijanse i prilagođava stil. Takav pristup može višestruko da skrati vreme potrebno za prevođenje, ali odgovornost za konačni tekst i dalje ostaje na ljudima.
Za manje jezike, među kojima je i srpski, ovakav razvoj mogao bi da bude posebno značajan. Veliki broj kvalitetnih romana nikada ne stigne do stranih čitalaca upravo zato što je književni prevod skup i dugotrajan proces. Ako veštačka inteligencija uspe da smanji troškove i ubrza rad, mnogo više autora moglo bi da dobije priliku da bude objavljeno na svetskim tržištima.
Dileme i dalje brojne
Istovremeno, otvaraju se i brojna pitanja. Ko je autor prevoda kada prvi nacrt napravi algoritam? Kako zaštititi autorska prava? Da li će izdavači birati jeftiniju tehnologiju umesto iskusnih prevodilaca? I koliko čitalac uopšte može da primeti razliku?
Najnovija istraživanja pokazuju da čitaoci često ne uspevaju pouzdano da razlikuju prevode koje je uradila veštačka inteligencija od onih koje su načinili ljudi, ali i dalje u proseku nešto bolje ocenjuju ljudske prevode. Drugim rečima, tehnologija je napravila iskorak, ali nije dostigla ono što se često naziva „glasom prevodioca“.
Zbog toga većina izdavača koji eksperimentišu sa ovim pristupom ne govori o zameni ljudi, već o saradnji čoveka i mašine. Veštačka inteligencija preuzima najsporiji deo posla, dok prevodilac ostaje garant kvaliteta i verodostojnosti.
Možda upravo u tome leži budućnost književnog prevođenja. Umesto pitanja da li će veštačka inteligencija zameniti prevodioce, sve više stručnjaka postavlja drugo pitanje – koliko će zahvaljujući njoj više knjiga uopšte dobiti priliku? Ako odgovor bude pozitivan, naredne godine mogle bi da donesu najveću promenu u međunarodnom izdavaštvu još od pojave elektronskih knjiga.