Teško je danas zamisliti vreme u kojem ime Ala Paćina nije značilo ništa u Holivudu. Majkl Korleone, Toni Montana, Frenk Serpiko i potpukovnik Frenk Slejd samo su neki od likova koji su ga učinili jednim od najprepoznatljivijih glumaca svoje generacije. Ipak, mnogo pre „Kuma“, Oskara i statusa filmske legende, postojao je samo dečak iz njujorškog Bronksa kojeg je majka zvala „Sonny Boy“.
Upravo je taj nadimak Paćino izabrao za naslov svojih memoara. Autobiografija „Sonny Boy“, objavljena 2024. godine, ne predstavlja samo pregled velike glumačke karijere. Paćino se vraća u detinjstvo, godine nemaštine i lutanja, prve susrete sa glumom, ali i trenutke u kojima mu ni ogromna slava nije garantovala sigurnost.
Njegovi memoari zato počinju mnogo pre nego što je Francis Ford Coppola u njemu video Majkla Korleonea.
Pre Holivuda postojao je Bronks
Paćino je rođen 1940. godine, a roditelji su mu se razišli dok je još bio veoma mali. Sa majkom Rouz preselio se kod njenih roditelja u Južni Bronks, gde je nekoliko članova porodice delilo mali stan. Novca nije bilo mnogo, a bioskop je postao jedno od mesta koje je povezivalo majku i sina.
Nadimak „Sonny Boy“ upravo je od nje i dobio. Rouz ga je povezivala sa pesmom Ala Džolsona, a decenijama kasnije Paćino je tim imenom naslovio priču o sopstvenom životu.
Njegovo odrastanje daleko je od slike koju danas povezujemo sa holivudskim zvezdama. Ulica je bila važan deo njegovog detinjstva, a sudbine pojedinih prijatelja završile su se tragično. Film i kasnije pozorište nudili su mu sasvim drugačiji svet.
Pre nego što je mogao da živi od glume, Paćino je radio različite poslove i godinama se probijao kroz njujoršku pozorišnu scenu. Učio je glumu u Herbert Berghof studiju, a zatim i u čuvenom Actors Studiju kod Lija Strazberga.
Slava nije stigla preko noći. Ali kada je konačno stigla, došla je gotovo neverovatnom brzinom.
Prvu veliku filmsku ulogu imao je u „The Panic in Needle Park“ 1971. godine. Samo nekoliko godina kasnije iza njega su već bili „Kum“, „Serpico“, „Kum II“ i „Dog Day Afternoon“ – četiri ostvarenja koja će postati deo istorije američkog filma.
Od Majkla Korleonea do čoveka koji je izgubio milione
Posebno mesto u Paćinovoj priči, očekivano, zauzima „Kum“. Danas je gotovo nemoguće odvojiti Majkla Korleonea od njegovog lica, ali njegov položaj tokom nastanka filma nije bio ni približno tako siguran kao što bi se moglo pretpostaviti gledajući ga pola veka kasnije.
Memoari otkrivaju i nešto zanimljivije od priča sa snimanja – koliko se Paćino, čak i nakon velikog uspeha, osećao kao čovek koji se našao u svetu za koji nije bio potpuno pripremljen. Jedna od anegdota sa snimanja na Siciliji govori da nije dobro govorio italijanski, uprkos italijanskom poreklu, a problem mu je predstavljalo čak i kada je Coppola od njega tražio da zapleše valcer.
Takvi detalji možda najbolje objašnjavaju ton „Sonny Boya“. Iza monumentalnih filmova nalazio se čovek koji nije uvek imao osećaj da potpuno kontroliše ono što mu se događa.
To se nije odnosilo samo na glumu.
Jedna od najneobičnijih epizoda njegove kasnije životne priče odnosi se na novac. Paćino opisuje kako je, uprkos ogromnim honorarima i bogatstvu koje je stekao tokom karijere, dospeo u ozbiljne finansijske probleme. Raskošni troškovi i način na koji je njegovim finansijama upravljano doveli su ga u situaciju u kojoj više nije imao novčanu sigurnost kakva bi se očekivala od jedne od najvećih filmskih zvezda sveta.
To je uticalo čak i na izbor uloga.
U memoarima otvoreno povezuje prihvatanje pojedinih poslova sa potrebom da ponovo zaradi novac. Time „Sonny Boy“ ruši jednu od uobičajenih predstava o Holivudu – da nekoliko velikih filmova i milioni dolara automatski obezbeđuju bezbrižan život do kraja karijere.
Istovremeno, jedan film koji prilikom premijere nije dočekan onako kako se danas možda očekuje pokazao se neverovatno dugovečnim.
„Scarface“ je tokom narednih decenija stekao novu publiku i posebno snažno mesto u hip-hop kulturi. Paćino u memoarima govori i o dugoročnom finansijskom značaju filma, čija popularnost nije nestala sa završetkom bioskopske distribucije.
I tu se zatvara zanimljiv krug njegove karijere. Filmovi koje je snimio postali su mnogo veći od trenutka u kojem su nastali.
Paćino je tokom karijere devet puta nominovan za Oskara, a nagradu za najboljeg glumca osvojio je za „Miris žene“. Osvojio je i nagrade Toni i Emi, postavši jedan od relativno malog broja glumaca koji su ostvarili velike uspehe i na filmu, televiziji i pozorišnoj sceni.
Ipak, iz „Sonny Boya“ se može izvući utisak da Paćino sopstveni život ne meri prvenstveno nagradama.
Najvažnija konstanta njegove priče ostala je gluma.
Pre novca, pre „Kuma“ i mnogo pre Oskara postojala je fascinacija pozorištem i mogućnošću da se kroz lik izrazi nešto što u svakodnevnom životu možda nije moguće. Paćino je povodom objavljivanja memoara objasnio da je knjigu napisao kako bi izrazio ono što je tokom života video i prošao, kao i šta mu je gluma omogućila da iskusi.
Zbog toga „Sonny Boy“ nije samo priča o tome kako je nastao Majkl Korleone.
To je priča o neobičnom putu od skučenog stana u Bronksu do najvećih filmskih setova, od vremena kada je gluma bila strast od koje jedva može da se živi do perioda kada je jedno ime na plakatu bilo dovoljno da privuče publiku.
A možda je najzanimljivije to što čovek iza Majkla Korleonea, Serpika i Tonija Montane, posle više od pola veka slave, svoju životnu priču nije nazvao po bilo kojoj od tih uloga.
Nazvao ju je onako kako ga je zvala majka dok je još bio samo dečak koji je sa njom odlazio u bioskop – „Sonny Boy“.