Film danas doživljavamo kao nešto sasvim prirodno – glumci se kreću pred kamerom, reditelj izgovara „akcija“, a snimljeni prizor ubrzo završava na velikom platnu. Ipak, iza tog naizgled jednostavnog postupka nalazi se više od jednog veka tehnološkog razvoja. Filmska kamera prošla je put od glomaznih drvenih naprava sa ručicom do digitalnih sistema sposobnih da zabeleže detalje koje ljudsko oko jedva primećuje.
Istorija filmske kamere istovremeno je i istorija filma. Svako veliko tehničko unapređenje menjalo je način na koji se filmovi snimaju, ali i ono što su reditelji mogli da prikažu publici.
Kada je fotografija počela da se kreće
Pre filmske kamere morala je da nastane fotografija. Tokom 19. veka naučnici, pronalazači i fotografi pokušavali su da pronađu način da zabeleže pokret kroz niz uzastopnih slika.
Jedan od najpoznatijih eksperimenata izveo je Edvard Majbridž. On je tokom 1870-ih nizom foto-aparata snimao konja u galopu. Fotografije su pokazale različite faze njegovog kretanja i dokazale koliko brzo snimljene slike mogu da stvore osnovu za prikaz pokreta.
Važan korak napravio je i francuski naučnik Etjen-Žil Mare. Njegova hronofotografska istraživanja omogućila su beleženje više faza kretanja i približila tehnologiju onome što će kasnije postati filmska kamera.
Nedostajala je još jedna važna stvar – praktičan materijal na kojem bi veliki broj fotografija mogao brzo da bude snimljen. Razvoj savitljive filmske trake krajem 19. veka otvorio je vrata pravoj revoluciji.
Edison, Dikson i kamera koja je snimala kroz otvor
U laboratoriji Tomasa Edisona početkom 1890-ih nastao je kinetograf, uređaj na čijem je razvoju ključnu ulogu imao Vilijam Kenedi Lori Dikson.
Kinetograf je koristio perforiranu filmsku traku koja se pomerala kroz kameru. Snimljeni materijal mogao je da se posmatra pomoću kinetoskopa. Međutim, Edisonov sistem prvenstveno je bio namenjen pojedinačnom gledanju – gledalac bi zavirio kroz otvor na uređaju i posmatrao kratku pokretnu scenu.
Film je već postojao, ali mu je nedostajalo ono što će ga pretvoriti u masovnu zabavu: veliko platno i publika okupljena u istoj prostoriji.
Braća Limijer donose film pred publiku
Ogist i Luj Limijer predstavili su 1895. godine kinematograf. Njihov uređaj bio je lakši i praktičniji od mnogih ranijih sistema, a mogao je da služi za snimanje, izradu kopija i projekciju filma.
Upravo su projekcije braće Limijer postale jedan od simbola rođenja kinematografije. Među njihovim najpoznatijim ostvarenjima nalaze se kratki filmovi „Izlazak radnika iz fabrike Limijer“ i „Dolazak voza na stanicu La Sjota“.
Rane kamere bile su jednostavne u poređenju sa današnjim. Snimatelj je često morao ručno da okreće ručicu kako bi filmska traka prolazila kroz mehanizam. Brzina okretanja zato nije uvek bila potpuno jednaka, što je jedan od razloga zbog kojih pokreti na starim snimcima ponekad izgledaju neobično.
Kamera konačno počinje da se kreće
Prvi filmovi često su snimani tako što bi kamera bila postavljena na jednom mestu. Prizor se odvijao ispred objektiva gotovo kao predstava na pozorišnoj sceni.
Filmski autori ubrzo su shvatili da kamera ne mora samo da posmatra događaj. Mogla je da mu se približi, udalji od njega ili da prati junaka.
Razvoj stativa, pokretnih platformi, kranova i drugih sistema omogućio je sve složenije pokrete. Krupni planovi, panorame i vožnje kamere postali su deo filmskog jezika. Kamera više nije bila samo uređaj za beleženje – postala je sredstvo pripovedanja.
Dolazak zvuka doneo je novi problem
Krajem dvadesetih godina prošlog veka počinje velika era zvučnog filma. Međutim, kamere tog vremena bile su bučne. Njihov mehanizam mogao je da pokvari snimanje dijaloga, pa su kamere morale da budu izolovane ili smeštene u posebna kućišta.
To je u početku ograničavalo njihovo kretanje. Filmska industrija je zato razvijala tiše i praktičnije modele.
Standard od 35 milimetara decenijama je dominirao profesionalnom kinematografijom. Istovremeno su formati poput 16 mm pronašli veliku primenu u dokumentarnom filmu, televiziji, obrazovanju i nezavisnoj produkciji.
Lakše kamere menjaju način snimanja
Tokom druge polovine 20. veka kamere postaju manje i pokretljivije. Snimatelji više nisu morali da ostanu vezani za masivne sisteme.
Posebno važan trenutak dogodio se sedamdesetih godina pojavom Steadicama. Sistem koji je razvio Garet Braun omogućio je snimatelju da se kreće zajedno sa kamerom, dok slika ostaje znatno stabilnija nego kod običnog snimanja iz ruke.
Publika je dobila kadrove koji su istovremeno imali slobodu ručne kamere i uglađenost snimaka napravljenih uz pomoć komplikovanih šina i platformi.
Filmska kamera mogla je da prati glumca kroz hodnike, uz stepenice ili kroz veliki prostor bez klasičnog prekidanja kadra.
Od filmske trake do senzora
Nova velika revolucija dogodila se prelaskom na digitalnu tehnologiju. Umesto fotohemijske filmske trake, svetlost je počela da se beleži elektronskim senzorima.
Digitalne kamere postepeno su dostigle kvalitet dovoljan za velike bioskopske produkcije. Početkom 21. veka sve više značajnih filmova počelo je da se snima digitalno, a razvoj tehnologije ubrzo je promenio gotovo čitavu industriju.
Snimljeni materijal mogao je odmah da se pregleda. Nestala je potreba da se svaki kadar prvo razvija u laboratoriji, a količina materijala koju je moguće snimiti dramatično je povećana.
Promenila se i postprodukcija. Digitalni snimak lako se povezao sa montažom, korekcijom boje i vizuelnim efektima.
Ipak, filmska traka nije nestala. Pojedini veliki reditelji i snimatelji i dalje biraju 35 mm ili 65/70 mm formate zbog specifičnog izgleda slike i samog procesa rada.
Kamera koja više nema granice
Savremene profesionalne filmske kamere mogu da snimaju u veoma visokim rezolucijama i velikom dinamičkom rasponu. Mogu biti dovoljno male da se postave na automobil, dron ili stabilizator, dok veliki produkcijski sistemi omogućavaju izuzetno zahtevne kadrove.
Danas se ponekad i telefon koristi za snimanje profesionalnih projekata. Tehnologija koja je nekada zahtevala čitavu laboratoriju sada može da stane u džep.
Ipak, osnovni princip ostao je isti. Kamera i dalje hvata svetlost i pretvara niz pojedinačnih slika u iluziju neprekidnog pokreta.
Od prvih eksperimenata sa konjem u galopu, preko ručno pokretanih kamera braće Limijer, do digitalnih senzora i kamera na dronovima, promenilo se gotovo sve osim jedne stvari – čovekove želje da sačuva pokret i pomoću slike ispriča priču.
Zato istorija filmske kamere nije samo priča o objektivima, trakama, senzorima i mehanizmima. To je priča o pronalasku jednog potpuno novog pogleda na svet.