U pozorištu postoje pravila koja nećete pronaći ni u jednom scenariju. Od zabrane zviždanja iza scene do izbegavanja određenih reči, glumci širom sveta neguju neobična sujeverja koja su postala sastavni deo pozorišne tradicije.
Dok publika nestrpljivo očekuje početak predstave, iza pozorišne zavese vlada poseban svet, ispunjen pripremama, koncentracijom i ritualima. Neki od tih običaja prenose se generacijama, a pojedini su toliko neobični da mogu iznenaditi čak i redovne posetioce pozorišta.
Jedno od najpoznatijih sujeverja odnosi se upravo na reč koju svakodnevno koristimo kada nekome želimo uspeh – „srećno”.
Zašto se glumcima ne želi sreća?
U britanskoj i američkoj pozorišnoj tradiciji postoji običaj da se glumcima neposredno pre izlaska na scenu ne kaže „Good luck”, odnosno „Srećno”.
Umesto toga, koristi se neobičan izraz „Break a leg”, što u doslovnom prevodu znači „Slomi nogu”.
Iako zvuči kao veoma loša želja, njegovo značenje je potpuno suprotno. Prema jednom od tradicionalnih tumačenja, verovalo se da će se, ukoliko nekome poželite nešto loše, dogoditi upravo suprotno, odnosno da će predstava proteći uspešno.
Tačno poreklo ovog izraza nije pouzdano utvrđeno, a njegova upotreba u angloameričkom pozorištu dokumentovana je tokom 20. veka. Ipak, običaj da se sreća priziva neobičnim rečima i ritualima ima mnogo dužu istoriju.
Naravno, ne pridržavaju se svi glumci ovog pravila, ali je ono postalo jedan od najprepoznatljivijih simbola pozorišne tradicije.
Šekspirova drama čije se ime ne izgovara
Jedno od najpoznatijih pozorišnih sujeverja povezano je sa Vilijamom Šekspirom i njegovom tragedijom „Magbet”.
Prema tradicionalnom verovanju, izgovaranje naziva ove drame unutar pozorišta može doneti nesreću. Zbog toga je mnogi glumci nazivaju jednostavno „Škotska drama”.
Oko ovog dela vekovima se razvijaju priče o neobičnim događajima, povredama i nesrećama tokom izvođenja.
Prema legendi, ukoliko neko ipak izgovori zabranjeno ime, mora da napusti pozorište, okrene se tri puta oko sebe, a zatim zatraži dozvolu da ponovo uđe.
Iako nema dokaza da sama reč može izazvati nesreću, običaj je opstao kao zanimljiv deo pozorišnog folklora.
Zašto je zviždanje iza scene zabranjeno?
Još jedno neobično pravilo odnosi se na zviždanje, koje se u pojedinim pozorišnim tradicijama smatra lošim predznakom.
Jedno od popularnih objašnjenja ovog običaja potiče iz vremena kada su na poslovima upravljanja pozorišnom scenografijom radili mornari.
Oni su bili vešti u rukovanju konopcima i sistemima za podizanje kulisa, a prema predanju, za međusobnu komunikaciju koristili su zvižduke.
Zviždanje u pogrešnom trenutku moglo je, prema toj priči, izazvati zabunu i pokretanje scenografije kada za to nije bilo vreme.
Iako istorijski detalji ovog objašnjenja nisu potpuno potvrđeni, zabrana zviždanja ostala je jedno od najpoznatijih pozorišnih sujeverja.
Svetlo koje se nikada ne gasi
U mnogim pozorištima postoji običaj da se na praznoj sceni, nakon završetka predstave, ostavi upaljeno jedno svetlo.
Ono je u engleskom govornom području poznato kao „ghost light”, odnosno svetlo za duhove.
Prema pozorišnom folkloru, njegov zadatak je da umiri duhove koji navodno borave u pozorišnim zgradama ili da ih drži podalje od scene.
Međutim, ovaj običaj ima i sasvim praktično objašnjenje. Slabo osvetljenje omogućava zaposlenima da se bezbednije kreću po mračnoj sceni i izbegnu padove ili povrede.
Paunovo perje kao znak nesreće
Među neobičnim pozorišnim verovanjima nalazi se i ono prema kojem paunovo perje ne bi trebalo koristiti kao deo kostima ili scenografije.
Razlog se krije u karakterističnim šarama na perju, koje podsećaju na oči i koje su se u pojedinim tradicijama povezivale sa urokljivim pogledom.
Iako danas ovakva verovanja mnogima deluju neobično, ona svedoče o tome koliko su simbolika, mitologija i narodni običaji uticali na pozorišnu umetnost.
Tradicija koja opstaje i u savremenom teatru
Pozorište je umetnost u kojoj svako izvođenje nosi određenu neizvesnost. Za razliku od filma, u kojem se scena može ponoviti, predstava se odvija uživo, pred publikom, a neočekivane situacije postaju deo samog izvođenja.
Upravo zbog toga rituali mogu imati i psihološku funkciju. Poznati običaji pomažu pojedinim izvođačima da se pripreme, smanje tremu i osete povezanost sa kolegama.
Bez obzira na to da li glumci zaista veruju u ove običaje ili ih poštuju iz tradicije, oni predstavljaju deo bogatog kulturnog nasleđa pozorišta.
Zato, ako nekada budete imali priliku da glumcu poželite uspeh pred izlazak na scenu, setite se da u nekim pozorištima najlepša želja možda neće biti „Srećno!”, već upravo – „Slomi nogu!”