Danas filmski junaci lete, nestaju pred kamerom, menjaju oblik, a čitavi gradovi nastaju u računaru. Krajem 19. veka, međutim, za stvaranje filmske magije bio je dovoljan prekid snimanja, promena onoga što se nalazi ispred objektiva i ponovno pokretanje kamere.
Jedan od najvažnijih pionira takvih trikova bio je francuski reditelj Žorž Melijes. Mađioničar po profesiji i zaljubljenik u novu tehnologiju pokretnih slika, brzo je shvatio nešto što će zauvek promeniti film – kamera ne mora samo da beleži stvarnost. Ona može i da je menja.
Slučajni zastoj kamere otvorio je vrata filmskoj magiji
Prema priči koju je sam Melijes kasnije iznosio, tokom snimanja na pariskom Trgu opere njegova kamera se zaglavila. Posle kratkog prekida ponovo je počela da radi, ali su se ljudi i vozila ispred objektiva u međuvremenu pomerili.
Kada je kasnije pogledao snimak, dogodilo se nešto neobično. Zbog prekida između dva kadra, jedan objekat na ekranu kao da se trenutno pretvorio u drugi.
Princip je bio izuzetno jednostavan. Kamera se zaustavi, nešto ispred nje se ukloni ili zameni, a zatim se snimanje nastavi bez značajnijeg pomeranja kamere. Kada se dva dela spoje, promena izgleda trenutna.
Ovaj postupak poznat je kao „stop trick“ ili supstitucioni rez. Iako je filmske trikove koristio i britanski pionir Alfred Klark još 1895. godine u filmu „The Execution of Mary, Queen of Scots“, Melijes je takve postupke pretvorio u čitav umetnički jezik.
Pred kamerom su ljudi mogli da nestanu, predmeti da se pojave niotkuda, a jedan lik da se pretvori u drugi. Film više nije bio samo zapis onoga što se dogodilo ispred objektiva.
Od jednostavnog reza do putovanja na Mesec
Melijes je nastavio da eksperimentiše. Koristio je višestruke ekspozicije, zatamnjenja, scenografiju, pirotehniku i druge praktične trikove kako bi stvarao prizore koje publika nije mogla da vidi u svakodnevnom životu.
Vrhunac tog pristupa postao je „Put na Mesec“ iz 1902. godine. Čuvena slika svemirske kapsule koja pogađa Mesec pravo u oko ostala je jedan od najprepoznatljivijih kadrova ranog filma.
Za tadašnju publiku takvi prizori predstavljali su nešto sasvim novo. Kamera više nije služila samo za snimanje vozova, ulica, radnika ili svakodnevnog života. Postala je sredstvo za stvaranje fantastičnih svetova.
Upravo tu leži značaj prvih specijalnih efekata. Tehnologija je tokom narednih 130 godina postala neuporedivo složenija, ali je osnovna ideja ostala ista – ubediti gledaoca da je video nešto što se pred kamerom zapravo nije dogodilo onako kako izgleda na ekranu.
Od Melijesovih prekida snimanja do minijatura, animatronike, zelenog platna i današnjeg CGI-ja vodi duga tehnološka linija. Sve je počelo u vreme kada je filmska kamera bila novost, a nekoliko isečenih kadrova bilo je dovoljno da publika prvi put vidi – filmsku magiju.
