Filmski set često zamišljamo kao potpuno kontrolisano okruženje u kojem se opasnost stvara scenografijom, specijalnim efektima i pažljivo planiranim kaskaderskim scenama. Ipak, pojedini reditelji insistirali su na snimanju u stvarnim pustinjama, džunglama, planinama i ledenim predelima, gde priroda nije bila deo scenografije, već stvarni izazov za celu ekipu.
Neki od najpoznatijih filmova zbog toga su nastajali u uslovima koji su bili gotovo jednako ekstremni kao priče prikazane na ekranu.
APOCALYPSE NOW – FILIPINI
Frensis Ford Kopola je veliki deo filma „Apocalypse Now“ snimao na Filipinima, koji su predstavljali zamenu za ratni Vijetnam.
Produkcija je veoma brzo postala problematična. Tropska klima, udaljene lokacije i komplikovana logistika već su predstavljali veliki izazov, a u maju 1976. tajfun Olga pogodio je područje na kojem se snimalo.
Oluja je uništila veliki deo scenografije, zbog čega je produkcija morala da bude privremeno obustavljena.
Problemi sa vremenom bili su samo deo produkcije koja će kasnije postati gotovo jednako poznata kao i sam film.
FITZCARRALDO – PERUANSKA DŽUNGLA
Verner Hercog je za „Fitzcarraldo“ otišao još dalje.
Film je sniman u peruanskoj Amazoniji, a jedna od centralnih scena zahtevala je da veliki parobrod bude prebačen preko strmog brda između dve reke.
Umesto minijature ili studijskog trika, Hercog je odlučio da se pravi brod težak više od 300 tona zaista prevuče preko kopna.
Produkcija je zbog toga postala jedan od najčuvenijih primera ekstremnog filmskog snimanja. Tokom snimanja korišćeni su pravi brodovi, a u jednoj sceni na brzacima povređeno je više ljudi.
Granica između snimanja avanturističkog filma i stvarne avanture praktično je nestala.
THE REVENANT – KANADA I ARGENTINA
Alehandro Gonsales Injaritu želeo je da „The Revenant“ izgleda što autentičnije, pa se veliki deo filma snimao u udaljenim oblastima Kanade, u stvarnoj zimskoj divljini.
Ekipa je radila na snegu, ledenim rekama i pri ekstremno niskim temperaturama. Snimateljska oprema i ljudi morali su da funkcionišu u uslovima u kojima je hipotermija predstavljala stvaran rizik.
Dodatni problem predstavljala je odluka da se u velikoj meri koristi prirodno svetlo, što je značilo da je svakog dana postojao veoma ograničen period za snimanje.
Kada je zima u Kanadi neočekivano postala previše blaga i sneg počeo da nestaje, produkcija je deo završnih scena preselila čak u Ognjenu zemlju u Argentini.
PRIRODA KAO DEO FILMSKE PRIČE
Kod ovakvih filmova lokacija nije samo pozadina.
Hladnoća u „The Revenantu“, džungla u „Fitzcarraldu“ ili tropsko okruženje u „Apocalypse Now“ direktno utiču na način na koji film izgleda i na atmosferu koju publika oseća.
Upravo zato su pojedini autori prihvatali ogromne logističke komplikacije kako bi dobili autentičnost koju je teško u potpunosti napraviti u studiju.
Danas digitalni efekti omogućavaju da se gotovo svako okruženje rekonstruiše bez napuštanja filmskog seta. Ipak, istorija kinematografije pokazuje da su neki od najimpresivnijih kadrova nastali upravo onda kada su filmske ekipe odlučile da odu tamo gde se priča zaista mogla osetiti — na sneg, u džunglu, na reku ili daleko od bilo kakvog studija.
