ŽIVOT NA MARGINI DRUŠTVA
Jugoslovenski crni talas nije bio “crn” samo zbog estetike tame ili pukog pesimizma, Naziv je dobio zbog načina na koji je ogolio društvo, institucije i čoveka. Tokom šezdesetih i ranih sedamdesetih godina autori poput Dušana Makavejeva, Živojina Pavlovića, Aleksandra Petrovića i Želimira Žilnika odbacili su idealizovanu sliku socijalističke stvarnosti. Kameru SU usmerili prema marginama društva. Njihovi filmovi nisu nudili utehu. Oni su postavljali neprijatna pitanja o licemerju, siromaštvu, otuđenosti i političkim paradoksima.
Crno je, pre svega, bilo siromaštvo koje se retko pojavljivalo u zvaničnoj kulturnoj slici Jugoslavije. U filmovima Kad budem mrtav i beo ili Buđenje pacova junaci nisu bili heroji napretka. To su bili ljudi bez perspektive, prevaranti, lutalice i gubitnici. Crni talas je pokazivao blatnjave periferije, neuspele ambicije i život daleko od optimističnih parola o društvenom prosperitetu.
Crna je bila i usamljenost čoveka u sistemu. Likovi crnog talasa često su prikazivani kao pojedinci zarobljeni između ličnih želja i društvenih očekivanja. U ostvarenjima kao što su Skupljači perja ili WR: Misterije organizma granice između slobode, seksualnosti, politike i ideologije namerno su pomerane. To je izazivalo burne reakcije vlasti i dela javnosti. Upravo ta spremnost da se otvore tabu teme učinila je pokret umetnički radikalnim.
Crna je bila i kritika društvenih iluzija. Za autore crnog talasa revolucija nije automatski rešila ljudske slabosti, nejednakosti i moralne padove. Filmovi su insistirali na tome da modernizacija ne briše korupciju, oportunizam ni osećaj besmisla. Zbog takvog pristupa deo ostvarenja nailazio je na zabrane, političke osude ili ograničenu distribuciju, dok su pojedini autori trpeli profesionalne posledice.
CRNILO U TEMATICI, ALI NE I NAČINU STVARANJA
Međutim, “crno” u ovim filmovima nije značilo odsustvo umetničke vitalnosti. Naprotiv, crni talas doneo je novu filmsku poetiku. Doneo je mešanje dokumentarnog i igranog izraza, naturalističku glumu, društvenu provokaciju i snažan autorski pečat. Mnogi filmovi pokreta stekli su međunarodno priznanje i pokazali da jugoslovenska kinematografija može da bude estetski hrabra i politički izazovna.
Kada se danas postavi pitanje šta je u filmovima crnog talasa bilo crno, odgovor nije samo društvena stvarnost. Crni su bili razočaranje, društvene pukotine, neispunjena obećanja i ljudska nemoć pred sistemom. Ali upravo zahvaljujući toj tamnoj, neulepšanoj slici vremena, filmovi crnog talasa ostali su među najvažnijim i najuticajnijim delima jugoslovenske kinematografije.
