SVE DO KRAJA: SUKOB ZVEZDE I DRUŠTVA
Film Sve do kraja reditelja Pola Goldmana, polazi od stvarnog događaja iz 1974. godine, kada je Frenk Sinatra tokom turneje po Australiji uvredio novinarku. Nakon toga su sindikati organizovali bojkot njegovog boravka i nastupa. Njegova ekipa praktično je ostala zarobljena u hotelu. Pitanje izvinjenja je preraslo u sukob između velike američke zvezde i organizovane društvene moći.
U idejnom smislu, film tako postavlja pitanje granica lične moći onda kada se ona sudari sa kolektivom. Sinatra je predstavljen kao čovek naviknut na privilegiju, autoritet i činjenicu da njegovo ime samo po sebi otvara vrata. Međutim, australijska epizoda pokazuje da popularnost ne znači i potpunu nedodirljivost. Sindikalni odgovor njegovoj bahatosti pretvara se u svojevrsnu demonstraciju moći običnih ljudi. Time film uspostavlja osnovni sukob između sveta slavnih i sveta onih koji od svog rada žive.
MOTIV SLAVE I JAVNE SLIKE
Jedan od najvažnijih motiva jeste odnos između stvarne ličnosti i javne predstave o njoj. Sinatra u filmu nije samo čovek već i kulturni simbol, figura čiji karakter postoji kroz glasine, novinske tekstove, muziku i mit koji ga okružuje. Kritičari su upravo u tome prepoznali problem Goldmanovog pristupa: film istovremeno pokušava da dekonstruiše ikonu i da je zadrži kao zabavnu, gotovo romantičnu figuru, zbog čega Sinatra ostaje više površinska predstava zvezde nego duboko istražen karakter.
Posebno je zanimljivo što motiv medija nije jednostavno postavljen kao suprotstavljanje „dobrih novinara“ i „“oše zvezde“. Sukob počinje novinarskim zadiranjem u privatnost, ali se brzo pretvara u pitanje dostojanstva, moći i prava javne ličnosti da odgovara za sopstvene reči. U tom smislu, insistiranje na izvinjenju postaje mnogo više od zahteva za jednu rečenicu. Ono predstavlja pokušaj da se čovek koji je navikao da kontroliše sopstveni imidž primora da prihvati posledice sopstvenog ponašanja.
IZMEĐU MITA I ČOVEKA
Motiv izolacije dodatno menja značenje priče. Sinatra, koji je na javnoj sceni simbol ogromnog uticaja, odjednom se nalazi fizički zatvoren u hotelskom prostoru, bez uobičajenih usluga i podrške. Taj paradoks da čovek koji može da dopre do miliona ljudi ne može da izađe iz sopstvene hotelske sobe predstavlja jednu od centralnih ironija filma. Slava se pokazuje kao moćna samo dok je društvo spremno da prihvati njena pravila.
Ipak, Sve do kraja ne završava kao stroga politička ili društvena kritika. Goldman priču ublažava humorom, ljubavnom podpričom i svojevrsnim pomirenjem suprotstavljenih strana. Zbog toga film više govori o potrebi da različiti svetovi pronađu zajednički jezik nego o konačnoj pobedi jedne strane. Upravo su kritičari primećivali tu njegovu težnju ka sentimentalnom razrešenju. Oni smatraju da time događaj koji je mogao da postane ozbiljnija studija o slavi, autoritetu i kolektivnoj moći ostaje na nivou pitke komedije sa istorijskom osnovom.
