Drama o seksualnom zlostavljanju dece premijerno prikazana u Crystal Globe konkurenciji jula 2026.
Čileanska rediteljka Valeria Sarmiento, poznata po više od trideset igranih filmova sa temama ženskog iskustva i patrijarhata, završava svoju bogatu karijeru sa filmom ‘Behind the Rain’. Ova drama o traumama iz detinjstva svetsku premijeru imala je u okviru prestižne Crystal Globe selekcije na filmskom festivalu Karlovy Vary jula 2026. godine. Sarmiento, dobitnica nagrada na festivalima kao što su San Sebastián i višestruko nominovana za Zlatnog medveda i Zlatnog lava, ovim filmom zaključuje više od pola veka autorskog rada, uključujući i česte saradnje sa pokojnim suprugom Raúlom Ruizom.
‘Behind the Rain’ prati psihološkinju Sofiju (Paula Prado), koja se nakon postdiplomskih studija vraća u rodni grad. Otkrivanje tela devojčice pokreće kod nje bolna sećanja na prošle traume i inicira proces lične introspekcije. Scenario je inspirisan ličnim razgovorima između Sarmiento i producentkinje Chamile Rodríguez tokom montaže Ruizovog filma ‘The Tango of the Widower and Its Distorting Mirror’, kada su razmenjivale iskustva o potisnutim dečjim traumama. Projekat je razvijan tokom sedam godina, a Rodríguez ističe da je tema filma univerzalna za ženska iskustva, ali često prećutana zbog društvenih normi.
Sarmiento je odlučila da film snimi u crno-beloj tehnici kako bi vizuelno dočarala sećanja iz prošlosti: „Kada govorim o prošlom vremenu, vidim ga u crno-beloj slici“, objašnjava ona. Naslov ‘Behind the Rain’ potiče iz detinjstva rediteljke, čija joj je majka savetovala da gleda ‘iza kiše’, odnosno da pažljivo posmatra detalje – zahtev koji upućuje i publici.
Žanrovski, ‘Behind the Rain’ kombinuje elemente detektivskog filma, policijskog trilera i noir poetike. Ipak, Sarmiento naglašava da film nije klasičan policijski triler – nema patrola ni hapšenja – već insistira na dubljem pogledu publike na prikazane događaje.
Producentkinja Rodríguez opisuje realizaciju projekta kao izuzetno zahtevnu zbog osetljive tematike i teškoća sa finansiranjem. Proces prikupljanja sredstava trajao je godinama, a prema njenim rečima, ključ uspeha bile su upornost tima i zajednička strast prema filmu. Ona ističe da produkcija u Čileu ostaje izazovna uprkos uspehu nove generacije autora poput Manuele Martelli ili Dominge Sotomayor: „Prioritet mora biti povećanje državne podrške filmskoj industriji jer su rezovi pogubni za kulturu i identitet zemlje.“
Sarmientin oproštaj od režije donosi još jednu snažnu priču iz perspektive žene, dok domaća i međunarodna industrija nastavljaju raspravu o značaju javnog finansiranja umetnosti i ravnoteži između hrabrih tema i produkcijskih mogućnosti.
