Kada se Kristofer Nolan prihvati jednog od najvažnijih književnih dela zapadne civilizacije, očekivanja automatski postaju ogromna.
„Odiseja“ nije samo još jedna ekranizacija Homerovog epa, već pokušaj da se priča stara gotovo tri milenijuma prevede na jezik savremenog blokbastera. Rezultat je film koji impresionira veličinom, tehničkom virtuoznošću i autorskom hrabrošću, ali koji povremeno otvara pitanje da li je emocija uspela da sustigne spektakl.
Nolan je tokom karijere često bio fasciniran junacima izgubljenim u vremenu, prostoru i sopstvenim odlukama. Od Leonarda iz „Mementa“, preko Kupera iz „Interstelara“, do Openhajmera, njegovi protagonisti tragaju za smislom usred haosa. U tom smislu, Odisej deluje kao logičan nastavak njegovih opsesija. Povratak kući postaje mnogo više od fizičkog putovanja. To je potraga za identitetom čoveka kojeg su rat, godine i sopstvene greške nepovratno promenili.
Spektakl kakav se retko viđa
Najveća snaga filma nalazi se u njegovoj audiovizuelnoj realizaciji. Nolan koristi ogromna prostranstva, prirodne lokacije i IMAX format kako bi stvorio osećaj epskih razmera. More nije samo kulisa. Ono postaje aktivni učesnik priče, nepredvidiva sila koja neprestano testira granice ljudske izdržljivosti.
Akcione scene ostavljaju snažan utisak. One nisu osmišljene samo da zadive publiku, već da prenesu osećaj opasnosti i neizvesnosti. U vremenu kada su digitalni efekti često sami sebi svrha, „Odiseja“ vraća osećaj fizičke prisutnosti. Talasi, vetar, brodovi i bitke deluju opipljivo.
Posebno je impresivno što film uspeva da zadrži grandioznost bez potpune zavisnosti od kompjuterski generisanih prizora. Nolan ostaje veran filozofiji praktičnih efekata, pa mnoge scene imaju težinu koju publika instinktivno prepoznaje.
Muzika dodatno pojačava utisak. Umesto klasične herojske pompe, soundtrack često gradi osećaj nelagode i neizvesnosti. Takav pristup odgovara priči o čoveku koji više nije mitski pobednik, već umorni ratnik opterećen uspomenama.
Mitologija kroz Nolanovu prizmu
Najzanimljiviji aspekt filma jeste način na koji Nolan reinterpretira Homerov svet. Umesto naglašavanja mitskih i fantastičnih elemenata, fokus stavlja na psihologiju likova i posledice rata. Bogovi, čuda i natprirodne sile povučeni su u drugi plan ili predstavljeni kroz realističniji ugao.
Takav pristup donosi određene prednosti. Priča postaje pristupačnija savremenoj publici. Odisej nije nedodirljivi heroj, već čovek koji nosi teret trauma i pogrešnih odluka. Njegova borba dobija ljudsku dimenziju.
Međutim, upravo tu leži i najveća mana filma. U pokušaju da mit približi realnosti, Nolan povremeno umanjuje osećaj čarolije koji je vekovima bio sastavni deo Homerovog dela. Neki segmenti deluju suviše racionalizovano, kao da autor ne veruje dovoljno fantastičnim elementima izvornika. Time se gubi deo mistike koja „Odiseju“ čini jedinstvenom.
Glumački ansambl nosi priču
Centralna uloga Odiseja zahtevala je glumca sposobnog da istovremeno prikaže ratnika, kralja, supruga i čoveka na ivici iscrpljenosti. Film najveći deo vremena uspešno gradi upravo takav portret.
Sporedni likovi takođe ostavljaju snažan utisak. Penelopa nije predstavljena samo kao žena koja čeka povratak muža. Njena unutrašnja snaga i politička inteligencija daju dodatnu težinu priči. Antagonisti su dovoljno upečatljivi da stvore osećaj stalne pretnje, dok pojedine epizodne uloge uspevaju da ostanu u sećanju i nakon završetka filma.
Ipak, zbog ogromnog broja likova, pojedine priče ostaju nedovoljno razvijene. To je cena ambicije da se obuhvati širok spektar događaja iz originalnog epa.
Film koji izaziva divljenje, ali ne i potpuno prepuštanje
„Odiseja“ je ostvarenje koje se lako može nazvati velikim filmom. Pitanje je samo da li je i remek-delo. Nolan demonstrira izuzetnu kontrolu nad slikom, ritmom i atmosferom. Malo koji savremeni autor može da izvede produkciju ovih razmera, a da pritom zadrži prepoznatljiv autorski pečat.
Međutim, kao i kod nekih njegovih prethodnih ostvarenja, intelektualna konstrukcija povremeno nadjačava emocionalnu spontanost. Publika će se diviti filmu gotovo u svakom kadru, ali neće svi uspeti da mu se potpuno prepuste na emotivnom nivou.
Bez obzira na te zamerke, „Odiseja“ predstavlja jedan od najambicioznijih bioskopskih događaja decenije. To je film koji potvrđuje da veliki studijski spektakli i dalje mogu biti autorski projekti. Nolan možda nije snimio savršenu adaptaciju Homera, ali je stvorio delo koje će se dugo analizirati, osporavati i slaviti. U eri sigurnih formula i franšiza, to je uspeh sam po sebi.
