Film Totalni opoziv u režiji Pol Verhovena na prvi pogled funkcioniše kao spektakularni naučnofantastični akcioni triler. Međutim, njegova idejno-motivska osnova mnogo je složenija. Nastao je kao slobodna adaptacija priče We Can Remember It for You Wholesale Filipa K. Dika Priča je objavljena 1966. godine. U središte postavlja pitanje koje će ostati bez konačnog odgovora: šta se događa čoveku kada više ne može da bude siguran ni u sopstvena sećanja?
SEĆANJE KAO TEMELJ IDENTITETA
Dag Kvejd odlazi u kompaniju Rekal sa željom da kupi veštačko sećanje na uzbudljivu avanturu na Marsu. Međutim, postupak implantacije otkriva da njegovo sećanje možda već krije tragove stvarnog života koji je trebalo da bude zaboravljen. Od tog trenutka granica između onoga što je čovek doživeo, onoga što mu je usađeno i onoga što samo veruje da je doživeo postaje gotovo nemoguća za povlačenje. Upravo je odnos između memorije, identiteta i stvarnosti jedno od ključnih idejnih uporišta filma.
Motiv dvostrukog identiteta dodatno komplikuje pitanje ličnosti. Kvejd saznaje da je nekada bio Hauzer, čovek čiji su postupci povezani sa represivnim sistemom na Marsu. Istovremeno razvija sopstveni moralni identitet koji ne želi da odbaci. Film tako postavlja provokativno pitanje: da li je „pravo“ ja ono koje je postojalo pre promene sećanja ili ono koje je čovek izgradio kroz nova iskustva, izbore i moralne odluke? U tom smislu, Totalni opoziv identitet ne posmatra kao nepromenljivu činjenicu. To je nešto što može biti oblikovano, izbrisano i ponovo konstruisano.
STVARNOST KOJOM UPRAVLJAJU MOĆNI
Politička dimenzija filma razvija se kroz prikaz Marsa kao kolonije u kojoj moć nije samo pitanje vlasti. To je pitanje kontrole nad osnovnim uslovima za život. Sistem kojim upravlja Vilos Kohegen kontroliše vazduh, resurse i informacije, dok se pobunjenička zajednica predstavlja kao pretnja poretku. Time se naučnofantastični svet pretvara u priču o ekonomskom i političkom potčinjavanju. U njoj je je čovek zavisan od sistema čak i za ono što mu je najosnovnije mogućnost da diše.
Posebno je značajan motiv propagande, jer vlast ne pokušava samo da kontroliše prostor i resurse. Ona kontroliše i način na koji ljudi razumeju događaje. Informacije koje dolaze do stanovništva oblikovane su tako da otpor predstave kao terorizam, dok se nasilje sistema prikazuje kao uspostavljanje reda. Na taj način film povezuje kontrolu stvarnosti sa kontrolom narativa. Ako moćni mogu da određuju šta će ljudi videti, čuti i pamtiti, tada mogu da utiču i na njihovo razumevanje sveta.
IZMEĐU SNA I JAVE
Najprovokativniji motiv ostaje, ipak, neizvesnost oko toga da li se Kvejdova avantura zaista dogodila. Film namerno ostavlja otvorenu mogućnost da su događaji na Marsu stvarni, ali i da predstavljaju posledicu neuspešnog postupka u Rekalu. Pol Verhoven je upravo želeo da obe mogućnosti ostanu održive. Time gledalac postaje deo iste dileme kao i glavni junak.
Zbog toga završetak Totalnog opoziva ne donosi klasično razrešenje, već dodatno produbljuje pitanje šta uopšte znači stvarnost. Ako sećanja mogu da budu proizvedena, identitet promenjen, a iskustvo možda samo mentalna konstrukcija, onda ni gledalac nema čvrstu tačku iz koje bi mogao da proceni šta je istina. Upravo u tome leži trajna idejna snaga filma. Iza akcije, nasilja i futurističkog spektakla ostaje priča o čoveku koji pokušava da utvrdi ko je, čemu može da veruje i da li je njegova ličnost određena prošlošću ili izborima koje pravi u sadašnjosti.
