OTAC DO POSLEDNJEG DAHA
Postoje filmske scene koje publika zaboravi čim se upale svetla u bioskopu. A postoje i one koje decenijama ostaju urezane u kolektivno sećanje. Upravo takav je poslednji marš Gvida Orefičea iz kultnog italijanskog filma Život je lep. Retko ko ne pamti trenutak kada otac, suočen sa sigurnom smrću, odlučuje da svom sinu do poslednjeg daha sačuva detinjstvo.
Radnja filma prati Jevrejina Gvida, čoveka neiscrpnog duha i vedrine, koji tokom Drugog svetskog rata zajedno sa sinom dospeva u nacistički koncentracioni logor. Da bi dečaka zaštitio od strahota koje ih okružuju, Gvido mu govori da je sve deo velike igre u kojoj pobednik osvaja tenk. Tako glad, strah i neizvesnost postaju “zadaci”, a preživljavanje pretvara u takmičenje.
Kako se rat približava kraju, logor tone u haos. Gvido skriva sina i daje mu poslednji zadatak: da ostane sakriven dok svi ne odu. Dečak veruje da je cilj blizu i da ga čeka obećana nagrada. U međuvremenu, otac pokušava da pronađe suprugu Doru, ali ga nemački vojnici hvataju i odvode na streljanje.
OSMEH UMESTO OČAJA
U trenutku koji je postao jedan od najemotivnijih u istoriji filma, Gvido prolazi pored mesta gde se njegov sin krije. Umesto straha ili očaja, na licu mu je osmeh. Pravi komične pokrete i smešan vojnički hod, kao da je sve i dalje deo igre koju su zajedno osmislili. Dečak ga posmatra iz skrovišta, nesvestan da poslednji put vidi svog oca.
Nekoliko trenutaka kasnije odjekuju pucnji. Gvido je ubijen, ali njegov sin i dalje veruje da se takmičenje nastavlja. Tek narednog jutra, kada saveznički tenk ulazi u logor, dečak pomisli da je zaista pobedio. Odrastao, kasnije će shvatiti da je najveća nagrada zapravo bila očeva žrtva i ljubav.
Zbog toga poslednji Gvidov marš nije samo scena iz filma. To je simbol roditeljske požrtvovanosti, hrabrosti i nade koja opstaje čak i pred smrću. Sa osmehom na licu, Gvido je otišao u smrt, ali je svom sinu ostavio nešto mnogo vrednije od života: Uspomenu na oca koji je i u najmračnijem trenutku uspeo da sačuva svetlost.
