Prve televizijske reklame pojavile su se gotovo istovremeno sa razvojem komercijalne televizije, ali prekidanje filma reklamnim blokom nije nastalo kao jedan precizno zabeležen „izum“ jedne osobe. Ta praksa razvijala se postepeno, pre svega u Sjedinjenim Američkim Državama.
Za simbolični početak televizijskog oglašavanja obično se uzima 1. jul 1941. godine. Pre bejzbol utakmice Brooklyn Dodgers–Philadelphia Phillies na njujorškoj stanici WNBT emitirana je kratka reklama za časovničarsku kompaniju Bulova. Trajala je svega nekoliko sekundi i smatra se prvom legalnom plaćenom televizijskom reklamom u SAD.
OD SPONZORA EMISIJE DO REKLAMNOG BLOKA
Televizijsko oglašavanje u početku nije izgledalo kao danas. Tokom četrdesetih i pedesetih godina čitave emisije često je finansirala jedna kompanija, pa je ime sponzora bilo sastavni deo programa. Reklamne poruke bile su povezane sa samom emisijom, umesto da program svakih nekoliko minuta prekida niz različitih oglasa.
Situacija se menjala tokom pedesetih i naročito šezdesetih godina. Televizijske mreže sve više su prodavale kraće delove reklamnog vremena različitim kompanijama. Tako je postepeno nastao model koji poznajemo danas – program se zaustavlja, emituje se nekoliko reklama, a zatim se gledalac vraća filmu ili emisiji.
Filmovi su bili posebno pogodni za takav sistem. Holivudsko ostvarenje koje je prvobitno napravljeno za bioskop moglo je da bude podeljeno na nekoliko delova, između kojih je televizija prodavala reklamni prostor.
FILM JE MORAO DA „STANE“ U TV RASPORED
Problem je bio što bioskopski filmovi nisu bili napravljeni za reklame. Televizijske stanice zato su morale da pronađu mesta na kojima će ih preseći, a ponekad su filmovi čak skraćivani kako bi zajedno sa reklamama mogli da stanu u predviđeni programski termin.
Do šezdesetih godina reklamni prekidi već su postali uobičajeni deo američke komercijalne televizije, a model se kasnije u različitim oblicima proširio širom sveta.
Zato ne postoji jednostavan odgovor na pitanje „ko je prvi prekinuo film reklamama?“. Nije postojao jedan čovek koji je jednog dana odlučio da preseče film. Bio je to rezultat razvoja poslovnog modela komercijalne televizije – modela koji je zauvek promenio način na koji gledamo filmove kod kuće.
